Čuvala sam je godinama, onako kako neko čuva porodični nakit ili jedinu fotografiju pradede-solunskog borca. Kroz mnoge selidbe, putovanja, “velika, generalna spremanja” stanova koje sam nazivala domom, prvo bih se pobrinula da ona bude na bezbednom mestu. Da je ja ili neko mi pomaže ne baci, ne razmišljajući. Ili misleći da je bezvredna. Ne, ja nikad ne bih pomislila da je bezvredna, ali sve te žene iz agencija, a ranije tetke, ujne i strine, moja majka i sestra – nisam mogla da očekujem da budu poznavaoci rariteta. Ponekad, ali zaista retko, jer poznato je da i najlekovitije stvari gube deo svojih moći ako prečesto posežemo za njima, prislonila bih je na obraz i utešena njenim dodirom zaspala bih, dok se mutno polusvetlo kišnog jutra probija kroz razređene žaluzine.
Ovih dana spremam se na put, ne znam ni sama koji po redu. Pakujem sitnice, poklončiće kupovane tokom godine, namenski, da obraduju one kojima su namenjeni, pakujem garderobu “za sve prilike i neprilike”, unapred svesna da ću se prilikama radovati a neprilikama ni malo biti iznenađena. U garderoberu većem od sobička u kome sam odrasla i sa sestrom se svađala za svaki santimetar prostora i poda i zida, upalih neonku i zaronih iza kaputa, mantila, tunika i jakni. Tražila sam Luj Viton imitaciju (veoma uspelu) omanje putne torbe, koju jednom godišnje koristim. Samo kada odlazim “kući”.
Na dnu torbe, prekrivena žutom svilenom maramom složenom “u četvrt” bezbedno je bila sakrivena moja najveća dragocenost. Shvatih da čitave godine nisam posegla za njenim umirujućim dodirom.
Kad sam sve sa spiska spakovala, pojedoh sendviče sa celerom i pođoh u poslednju kupovinu pred put.
I dok sam čekala da mi ljubazni tamnoputi čuvar našeg parkinga doveze auto, priđoh kanti za otpatke pored rampe i spustih kesu sa đubretom u nju. I sa mojom godinama čuvanom dragocenosti, praznom kutijicom od “euro” kremića, 
koji smo Neko i ja zajedno pojeli tog sad jako davnog leta u jednom od mojih sad već zaboravljenih života.
